Техничка школа „Уб“

Уб. Варош позната свима по Џаји, а малом броју пробраних по Раши Плаовићу, Божи Кнежевићу и Брани Петронијевићу, који су се ту родили. Из рата изронила као што је и била: стидљиво шћућурена око две три улице и неколико сокака. У пролеће опрана кишама, намирисана липама и ћевапчићима, петком увек каљава, недељом уштиркана и свечана. Рат је није рушио, ваљда и није било шта, али је било много тога што је требало подићи, онда када се на све стране подизало.

Од школе, била је једна жута зграда у Преком шору, са пет учионица великих и једном малом, у њој основци и ђаци грађанске школе, за средњошколце ни зграде ни школе. Уб, кажу, код Ваљева. Па кад је већ код Ваљева, а у Ваљеву и гимназија и пољопривредна, техничка и трговачка академија, онда Министарство за просвету Србије отвори на Убу учитељску школу јер такве на Убу нема, а нема ни учитеља у овој нашој слабописменој држави.

Било је то давно, добро упамћене 1948. године. Два одељења ђака у истим клупама балави петнаестогодишњаци и бркати, у рату пре времена сазрели двадесетогодишњаци. Једни у сукненим гуњевима и чакширама, галицом обојадисаним џемперима са шајкачама и шареним торбицама, углавном за проју ређе сомун и бели мрс, понека свеска јер књига онда није ни било, други у грађанским дус панталонама и качкетима јер су качкети требали да се носе. Испред њих, сорбонски ђак боем и козер, професор Антић пун прича о Јелисејским пољима, животу на плочницима Париза и под мостовима Сене, о најлепшим винима на свету.

Онда су за све њих направили нову школу, на два спрата, највећу и најлепшу грађевину на Убу, а у Крстину и Пућину кафану и пивницу Мајдан убацили гвоздене војничке кревете, те тако оживе и први ђачки интернат, чега на Убу до тада није било.

А после. После је било после. Неприметно је нестало гуњева, чакшира и шајкача, коса се чешљала ала Клерк Гебл јер су то видели у бископу, уместо сеоских ојкања њих сто двадесет је певало у школском хору, свирали су на игранкама и приредбама за варошане, играли у првом тиму Јединства и држали предавања основцима, увек у позајмљеним оделима.

Дошла је 1952. када су кренули да учитељују, мало који у Тамнави, више у Подгорину, Санџак, питому Семберију и осталу врлетну Босну, свугда где су школе подизане и није било учитеља у њима.

Фалила је само година, па да их буде десет како ова школа постоји, али је заменише новом, женском учитељском домаћичком, чији је век био још краћи. Имали су свега четири септембра и јуна у њој, али је остала да се памти по јатима лепих девојака, наших и оних буцмастих пречанки, а игранке у њиховом интернату биле су најлепше на свету.

После су од 1961. опет дошли учитељи. Сада у првим супер рифле фармерицама, играју рок, али и глуме у Абрашевићу, играју у првом тиму Јединства и певају код Суље у хору и на републичкој смотри хороваа у Врњачкој Бањи.

Нажалост, тих најлепших учитељских места било је све мање, па су се учитељци почели окретати по аутобусима као кондуктери или седели по прашњавим канцеларијама, те многе учитељске школе по Србији укидоше, оставише само оне најстарије, као академије. Тако је завршила и ова, вероватно последња учитељска школа на Убу. Заменила ју је гимназија. Требало је убској општини, која је почела да стасава, инжињера, економиста, правника, агронома, и они су та звања и знања почели да доносе у своју варош. Било је и професора, који сад школују друге, тамо ге су се они некада школовали.

Некако када је учитељска школа била при крају, а гимназија на видику, појавили су се још једни ђаци. Шегрти или шуповци како су их звали. У истој клупи металци, трговци, пекари. Годину по годину, а није их било пуно, и они постадоше права правцијата школа, Школа за квалификоване раднике. Обележили су и они своје време и на Убу и на многим савезним такмичењима у Копривници, Зеници, Крушевцу, одакле су млади металци и трговци доносли многе медаље за прва, друга и трећа места, више него много веће школе и са традицијом. Било је и оних који су доцније и академску титулу досегли.

А када је стигла једна од многих, она велика реформа, будући гимназијалци и ђаци Школе за квалификоване раднике постадоше усмерењаци, усмеравајући се више од десет година, али су и они при крају.

Данас, после толико година, година које значе радни век једног човека, школа остаје да траје са новом реформом, увек млада, јер младост је оно што је њено, и што чини да школи само године пролазе а младост остаје.